Dete ne sluša kada mu se obraćate? Zašto se to dešava? Kako da dete ostane sa nama u odnosu, da sarađuje? Kako da roditelj reaguje u toj situaciji, šta činiti?
Situacije kada dete od vas okreće glavu, a vi mu se obraćate većinu roditelja veoma pogađa. Šta činiti ako nam se kao roditeljima dešavaju ovakve situacije?
Dete ne sluša kada mu se obraćate?
Zašto dete ne sluša kada mu se obraćate? Najčešće ovoj pojavi prethodi nešto duži period opominjanja deteta. I to na način da mu se ukazuje na neko ponašanje koje ono ne ume regulisati. Roditelj se postavlja zahtevno, ponekad i uslovljavajuće i insistira na promeni ponašanja. Dete, koje nije samoregulisano, ulazi u izbegavajući odnos. Dete traži način kako da izbegne neprijatnost i nelagodu. Dete rukama pokriva uši i neverbalno kaže: „Ne mogu više da vas slušam“ ili „ Ne želim da čujem“.
Kako da roditelj reaguje u toj situaciji?
Dobro je ako roditelj pročita ovu poruku. Dobro je ako roditelj, kada pročita ovu poruku, ume i da odreaguje na način da dete oseti da ga roditelj razume.
Recimo, možemo reći detetu: „ Čini mi se da ne želiš da razgovaramo o ovome“. Ili da kaže: „ Ne prija ti kada ovako razgovaram sa tobom“. Ovo je put da dobijemo dete da ostane sa nama u odnosu, da sarađuje.
Roditelji koji insistiraju na svom stavu i ovakve poruke ne prepoznaju, rizikuju da dete postepeno gubi poverenje u odrasle. Da se dete zatvori ili postane impulsivno.
Koji još razlozi postoje za ovakvo ponašanje deteta?
Postoje i neki drugi razlozi zbog čega dete ne sluša kada mu se roditelji obraćaju. Dete može da oseća bunt, a bunt oseća iz mnogo razloga. Buntom dete kazuje da se sa nečim ne slaže.
Recimo, to mogu biti situacije kada dete ima kratku pažnju, a roditelji daju preopširna pojašnjenja detetu. Kada je dete temperamentno i strpljenje mu je ograničeno, traži akciju. Takvo dete zahteva vaspitanje kroz različite situacije koje od deteta zahtevaju aktivitet. Takvo dete nije spremno na verbalizam. Ono traži iskustvo. Zatim, situacije kada roditelji praktikuju da se detetu obraćaju kao da je dete racionalno, odraslo biće. Kada misle da dete sve razume i kada se od njega to i očekuju da se u skladu sa tim ponašaju. Kada roditelji ne vide i ne čuju svoje dete, već su fokusirani na svoj cilj. Na cilj da dete ispuni određena roditeljska očekivanja.
Dakle, dete traži da bude viđeno. Da ga roditelji osete na način da prepoznaju njegove potrebe, da ih uvaže. Detetu je nepohodno da oseti roditeljsku stvarnu, svesnu zainteresovanost za sebe. Dete je umireno ako je prepoznato od strane svojih roditelja. Ako roditelji ispred sebe vide stvarno dete, a ne željeno ili očekivano dete.
Odnos dete i roditelj
Odnos dete – roditelj je susret dva bliska bića koja se raduju jedan drugome. To je odnos koji je stalno na ispitu. Odnos koji se stalno preispituje sa ciljem da biva sve kvalitetniji i dublji. Proces upoznavanja i podešavanja roditelja svome detetu traje stalno. Jednako koliko traje i proces upoznavanja samoga sebe.
I šta činiti ako nam se kao roditeljima dešavaju ovakve situacije?
- Zastati, proveriti kako se sami osećamo, podeliti to sa drugim roditeljem.
- Razgovarati sa drugim roditeljima koji imaju slična iskustva. To će nam pomoći da normalizujemo svoje iskustvo.
- Otvoriti se za promenu. Sticanje novih znanja i veština obezbeđuje da se osećamo samopouzdanije i kompetentnije.
- Doneti neke nove odluke. Preispitati ih i slediti ih. Uloga roditelja se uči i istražuje.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @fraktali_iskon
