Šta deca ne vole u vrtiću, po viđenju i mišljenju iskusnih vaspitača sa kojima sarađujem i mene kao psihologa. Vrtić je sam po sebi divno i radosno mesto gde deca često idu s radošću, jer se tamo igraju i druže. Ali iako adaptacija prođe kako treba i sve uradite kako bi se dete što pre i što lakše naviklo na odsustvo roditelja i što lakše prihvatilo vrtić, postoje neke stvari koje deci u vrtiću nisu drage.
Šta deca ne vole u vrtiću?
Svako dete je individua za sebe, tako da ono što nekom detetu prija i izaziva radost, ne mora nužno i kod drugog deteta da budi iste emocije. Deca su vaspitana različito, svako nekim jedinstvenim stilom vaspitanja svojih roditelja. Tako svako dete razvija i različite navike od drugih. Sve polazi iz kuće i od roditelja. Istina je da ako sa detetom roditelji kod kuće dosta rade, daju mu punu pažnju, da će ono to negde očekivati i u vrtiću. Ukoliko recimo kod kuće slaže slagalicu i to baš voli, najverovatnije će to vrlo rado raditi i u vrtiću.
Sa druge strane, deca se ugledaju i poistovećuju sa drugom decom, te se često dešava da u vrtiću, pod uticajem drugih, rade stvari koje kod kuće ne rade. Ovo se najčešće dešava kada je u pitanju hrana, pa deca koja su kod kuće izbirljiva, u kolektivu sve vrlo rado pojedu. Kako i poželjno ponašanje, tako i nepoželjno ponašanje kod dece se može ispoljiti pod uticajem druge dece u koletivu. Tako recimo dete koje nikada nije bilo agresivno, može u ranom uzrastu ispoljiti neke oblike agresivnog ponašanja, da ujede recimo drugo dete ili roditelja, samo zato što je takav model ponašanja videlo od druge dece u vrtiću.
Potrebno je vreme da deca vrtićkog uzrasta nauče koje je ponašanje socijalno poželjno, a koje nije, te će dok sve to ne nauči isprobavati razne stvari koje primeti kod svojih vršnjaka. Iako ne možemo da generalizujemo, jer su sva deca različita. Opet možemo na osnovu posmatranja dece u vrtiću da zaključimo šta je to što deca u vrtiću baš i ne vole, nije im drago i slično.
-
Pravila ponašanja u kolektivu
Nekoj deci recimo u vrtiću neće prijati tzv pravila ponašanja, koja se u kolektivu poštuju. Ukoliko roditelji dete vaspitavaju tako da nema jasnih pravila i granica, već da je detetu sve dozvoljeno, tom detetu pravila koja postavljaju vaspitačice u vrtiću neće prijati, čak će im se i suprostaviti ili negodovati.
-
Spavanje u vrtiću
Često se dešava da deca koja kod kuće ne spavaju tokom dana, ne vole vrtić baš zbog tog dnevnog spavanja, jer je toj deci to gubljenje vremena. Ona bi se radije igrala, nego odmarala i to ih čini nervoznim.
-
Samostalno hranjenje u vrtiću
Ukoliko dete kod kuće nije naviklo da jede samo, iako je po uzrastu zrelo za ovu samostalnu aktivnost, negodovaće i neće mu se dopasti što ga tome uče i teraju vaspitačice, jer je navklo da ga neko hrani i to mu je lakše.
-
Zabrana ekrana
Deca koja su kod kuće previše izložena ekranima, neće voleti ukoliko toga u vrtiću nema onoliko koliko su navikli. Takođe neće voleti ni to što se očekuje da učestvuju u raznim aktivnostima, jer im uglavnom neće držati pažnju.
Naravno, sve ovo je pod uticajem vaspitačica, vršnjaka i roditelja i te kako promenljivo. Deca uče i stalo savladavaju nešto novo, upijaju kao sunđeri i četo se dešava da u kolektivu promene svoje navike i ponašanje.
Deca ne vole kada moraju predugo da ostanu u vrtiću
Kroz razgovor sa vaspitačicama u vrtiću Kefalo, došla sam do zaključka da deca u vrtiću definitivno ne vole kada moraju predugo da ostanu u vrtiću. Roditelji su danas i te kako zauzeti i zaposleni, mnogi rade i više od jednog posla. Često roditelji danas i nemaju pomoć pri čuvanju dece, u vidu baka i deka i deca su primorana da u vrtiću sede do kraja radnog dana. Deci koliko god i bilo lepo u vrtiću, koliko god da vole i uživaju sa drugarima i u igri, skoro svakom detetu smeta ukoliko ostane predugo, pogotovo ukoliko neko dete ostane poslednje.
Nemaju svi roditelji iste obaveze i dešava se da neka deca ostaju u vrtiću duže od ostalih. Deci nedostaju roditelji i jedva čekaju da dođu po njih i da idu kući i da vreme provode zajedno. Ovo se naravno razlikuje i od vrtića do vrtia i od grada do grada, negde većina ostaje do kraja dana, tj do 16:30, ili 17h. Dok negde većina dece ide kući ranije, a nekoliko njih ostaju duže sa vaspitačicama. Tempo života danas je takav i ne treba osuđivati roditelje koji se danas trude i rade, dok su im deca u vrtiću, verovatno nemaju drugog izbora. Dok sa druge strane, treba imati na umu da deca ovo ne vole i ukoliko radite od kuće ili završite posao ranije, imate mogućnost bilo kakvu da dete ranije preuzmete iz vrtića ili da to urade baka i deka, uradite to, detetu će to puno značiti.
Većina dece ne voli kazne
Kroz dalji razgovor sa vaspitačicama zaključile smo da većina dece danas ne voli kazne, tj ne voli da ima bilo kakvu odgovornost, niti da snosi posledice za nepoželjna ponašanja. Da li treba kažnjavati decu ili ne, to je drugo pitanje u ovom momentu. Ovde se ne misli na batine, niti bilo ko ima prava da tuče tuđu decu. Ali neki sistem kazni i te kako mora da postoji, kako bi dete razumelo pojam odgovornosti i kako ni naučilo šta je to što je poželjno i dozvoljeno, a šta nije.
Kazne se svode uglavom pre svega na verbalnu kritiku, upozorenje za neadekvatno ponašanje, do nekih mera vaspitnih metoda iz kojih deca uče. Da li i kod kuće treba postaviti jasne granice, odgovor je da. Da li i kod kuće treba primeniti kaznu u vidu smanjivanja nečeg što dete voli recimo kako biste ga naučili poželjnom ponašanju, odgovor je takođe da. Dete mora da zna da ukoliko uradi nešto što je nedopustivo, da to sa sobom nosi određenu odgovornost i određen rizik.
U kaznama ne treba preterivati, niti dete treba ucenjivati, ali mu treba jasno staviti do znanja šta se sme i šta ne i poslati mu jasnu poruku kada uradi nešto što je recimo bezobrazno, ili bilo koji drugi vid neadekvatnog ponašanja. Sistem nagrade i kazne je i te kako dobar metod vaspitanja i usvajanja i učenja. S tim da ni nagrada, kao ni kazna ne treba da bude ništa veliko, kao ni materijalne prirode, već samo mali način da detetu stavimo do znanja da kada nešto uradi iza toga slede određene posledice.
Deca često ne vole da dele igračke sa drugom decom
Deca u vrtiću često ne vole da dele igračke sa drugom decom. Iako mala deca nemaju pojam deljenja i sebe vide kao centar sveta kome sve pripada, opet ovo je nešto što se uči i nosi iz kuće. Dete od recimo 2 ipo godine, 3 i te kako ume da deli ukoliko ga učite tome. Pre svega, deca gledaju ponašanje roditelja i iz njega uče, zato delite stvari pred svojim detetom. Recimo poudite ukućane nečim jasno i glasno, da dete to vidi, potom i njega učite da recimo sve prisutne ponudi keksom koji jede ili nešto tome slično. Deca u ranom uzrastu misle da ukoliko im neko nešto uzme da to više nije njihovo. Zato ne dele igračke, ali zato ih naučite da je u redu deliti i da se ništa strašno neće dogoditi ukoliko bicikl podele drugaru, bicikl je i dalje njegov. Kada dete ovo usvoji kod kuće, lakše će deliti i u vrtiću sa drugom decom.
Deca ne vole kada nije po njihovom
Ovo je vrlo često kod sve dece kako u vrtiću, tako i generalno. Deca u najranijem uzrastu žele sve sada i odmah. Ne znaju da ne mogu uvek sve da dobiju i ne znaju da ne mora uvek da bude po njihovom. Ovo je takođe nešto što dete uči kako raste i kako se razvija. Takođe, ovo je nešto i što deca uče kroz interakciju sa svojim roditeljima.
U životu neće biti uvek onako kako su oni zamislili, zato je važno da ih naučimo da nekada jeste po njihovom i da uvažimo ono što žele. Dok sa druge strane, nekada iz objektivnih razloga, koji deca nisu svesna, ne može biti kako su oni zamislili i to je u redu. Vaspitačice navode da se deca uglavom ljute i besne kada nije po njihovom. U ovome kao i uvek nastupamo mi roditelji, na nama je da dete naučimo kako da se sa tim nosi i kako da upravlja svojim emocijama. Pored učenja, za ovo je potrebna i emotivna zrelost deteta, što vrtićka deca svakako nemaju. Kod vrtićkog uzrasta je ovo vrlo često, jer se oni susreću sa burom emocija koje se tek razvijaju, koje ih savladaju i koje tek treba da nauče. Zato kada bura prođe, pričajte sa svojim detetom, iako je malo i objasnite mu zašto to nešto nije moglo da bude onako kako je ono želelo.
Vrtićka deca nemaju puno strpljenja
Vaspitačice navode kako se često dešava da deca ne znaju da sačekaju, već nešto žele odmah, npr: ’’Sada odmah hoću da pijem vode’’. Ovo je vrlo često u ovom uzrastu. Kao što smo već pomenuli, deca žele sve sada i odmah i ne razumeju da nešto ne mogu da dobiju istog momenta. Često se deca bacaju po podu i plaču kada nije po njihovom, jer ne znaju drugačije da se izbore sa emocijama i datom situacijom. Vremenom deca nauče da moraju nekad nešto da sačekaju. U redu je kada kao roditelji kažete detetu da sačeka dok mu date vodu, sok, dok dođete da se igrate sa njim i slično… Iz ovih situacija će vremenom naučiti da sačeka i tako će se učiti strpljenju. Naravno, ovo ne znači da uvek to govorite detetu kada nešto potraži od vas ili kada vas zove, jer je detetu potrebna vaša pažnja i nekada ćete i te kako ostaviti sudove na pola pranja i otići da se igrate kockicama. Ali nekada kada procenite da je u redu da dete sačeka, uradite to i objasnite mu da ćete doći kada nešto uradite, objasnite mu da svi nekad nešto moramo da sačekamo. Postoje deca koja nisu učena da čekaju, kojoj se kod kuće sve daje odmah i sada kako bi bila ’’mirna’’, takva deca reaguju odmah čim nije po njihovom, bez razmišljanj, iako ih vaspitačica zamoli da pričekaju dok ona recimo presvuče drugo dete, jer ni kod kuće ne uče da čekaju.
Deca u vrtiću ne vole pravila i naredbe
Ovo ne važi za svu decu, ali se opet može izdvojiti kao nešto što deca tog uzraste baš i ne vole. Recimo dete koje kod kuće ne sakuplja igračke, ne učestvuje u raznim kućnim aktivnostima, izbegavaće te iste aktivnosti i u vrtiću. Ukoliko kod kuće radite sve umesto deteta, kako biste mu olakšali, ono će ’’hvatati krivine’’ i u vrtiću i neće učestvovati sa drugom decom u takvim aktivnostima. Poželjno da decu uključimo u sve što mi kod kuće radimo, jer su deca radoznala i vole da rade sve što rade i odrasli, a ukoliko ne rade, to ne čine jer im nije dozvoljeno, ili jer ne moraju. Kada recimo malo dete ne učite sa sakupi igračke posle igre, ono neće naučiti važnost toga da pospremi za sobom kada nešto završi, te i kada poraste neće sređivati svoju sobu, neće slagati svoje knjige i slično, jer to nije naučilo u najranijem detinjstvu. Svakako da će neka deca ovo naučiti i vrlo rado raditi, sve je stvar pristupa, takođe neka deca će ovo naučiti u vrtiću iako recimo kod kuće to isto ne rade. Ali za uspešno učenje svoje dece, najbolje je da vrtićne aktivnosti uskladite sa onim aktivnostima kod kuće, jer će dete tako lakše naučiti i usvojiti novo.
Deca često negoduju da se sama obuju ili obuku
Aktivnosti samostalnog obuvanja i oblačenja su od velike važnosti za dečiji razvoj. Zato budite strpljivi i podstaknite svoju decu da se sama obuju ili obuku. Krenite ranije da se spremate kako bi bilo vremena da oni to urade sami. Takođe, motivišeti ih da u tome sarađuju i u vrtiću, jer je to važan deo učenja samostalnosti.
Zaključno
Ovo su samo neka ponašanja i osobine, koja su za vrtićku decu vrlo česta i za koja možemo reći da ih deca u vrtiću ne vole, posmatrajući decu svakodnevno. Svakako da ima dece koja sarađuju i kod kojih ovo nije pravilo, ali isto tako ima i dece koja ispoljavaju i negoduju sve što je ovde navedeno. Nije ni svaki dan isti, kao što nisu ni sva deca ista. Neka ponašanja su razumljiva u datom uzrastu i skoro sva deca ih ispoljavaju, jer nisu dovoljno mentalno i emotivno razvijena, te će sve to savladati i naučiti vremenom. U tom slučaju možemo govoriti da su ta ponašanja samo faze u njihovom razviju. Dok sa druge strane ima dece sa kojima se puno ne radi kod kuće, kojima nisu postvaljene jasne granice i koja te granice negoduju i u vrtiću. Kako bi sve faze dečijeg razvoja prošle što lakše, razgovarajte sa vaspitačicama i vidite šta je to što vaša deca u vrtiću ne vole i zašto. Vaspitači i roditelji zajedno učestvuju u vaspitanju deteta i njihova međusobna saranja je od velike važnosti za pravila razvoj deteta.
