Vantelesna Oplodnja – Psihološki Izazovi – 1. Deo – Trudnoća i Zdravlje

0

Ovo je tekst za mame i roditelje koji trenutno prolaze kroz proces vantelesne oplodnje, ali možda još više za one koji su kroz to nedavno prošli. Ako je sve prošlo kako treba, i dobili ste svoju željenu bebu, možda se još uvek oporavljate od psiholoških udaraca koje vam je taj period zadao.

Pod time mislim na mogući udarac na samopouzdanje, na poverenje koje imamo u svoje telo. Neretko takvi teški periodi zadaju i udarac na poverenje u ljude oko nas, koji su nas možda neprijatno iznenadili svojim reakcijama. U ovom tekstu možda pronađete svoj način kako da te udarce ublažite i zaboravite.

Kada postane izvesno da će par trebati da prođe kroz proces vantelesne oplodnje da bi dobio bebu, koje reakcije su normalne i očekivane? Kako reaguje žena kada sazna da postoji problem na tom polju?

Na samom početku očekivana i uobičajena reakcija je neverica i šok, jer žena provodi godine,  trudeći se da ne ostane u drugom stanju dok to ne poželi i trudeći se da napravi dobre uslove za bebu kada dođe vreme. U svojim dvadesetim i kasnije, zadatak nam je bio da pronađemo prvo sebe, da nađemo mir sa sobom, da napravimo svoje jato prijatelja, nađemo ljubav svog života, posao koji nas ispunjava itd. To su nam želje, a više ili manje toga ostvada bi dobio bebu, primo do trenutka kada se osetimo spremni da postanemo majke. Ali o problemu po pitanju ostvarivanja u ulozi majke uglavnom ne razmišljamo jer nemamo razlog. Zbog toga je saznanje da problem po tom pitanju postoji toliko iznenađenje.
Kada par treba da prođe kroz proces vantelesne oplodnje da bi dobio bebu, koje reakcije su normalne i očekivane?
Sledeća reakcija je pokušaj vraćanja osećaja kontrole. Jer dijagnoza steriliteta često izvlači tepih pod nogama i normalna ljudska reakcija je da pokuša da vrati ono osećanje da zna šta se dešava. Samooptuživanje, optuživanje partnera, optuživanje lekara, sve to, koliko god bilo brutalno i kontraproduktivno, zapravo dolazi iz jedne unutrašnje logike, jednog našeg mehanizma odbrane. Optuživanje i samoptuživanje nama služi da vratimo osećaj kontrole. Opet ističem – kontraproduktivno je, zbog toga i mi i ljudi oko nas još više patimo, ali je razumljivo sa psihološke strane. R. Džanof Bulman, autorka koja se bavi psihologijom traume, smatra da je samooptuživanje strategija kojom mi, zapravo, pokušavamo da sebi pomognemo, ma koliko to predstavljalo samomučenje. Jer, smatra ona, lakše nam je da mislimo da smo mi, ili neko drugi, krivi, nego da prihvatimo mogućnost da ništa nismo mogli da uradimo da do toga ne dođe. Lakše nam je da mislimo da smo nešto zaslužili, ma koliko ta pomisao bolna bila, nego da nepravda stiže dobre ljude i da ništa po tom pitanju ne može da se uradi.

Upravo zbog toga će i okolina reagovati neumesnim komentarima i pitanjima kojima očigledno traže objašnjenje zašto se to dogodilo (i, samim tim, utehu da se njima ili nekom njihovom to ne može dogoditi jer nemaju te „mane“, nisu pravili takve „greške“ itd.). Mnoge žene upravo iz tog razloga osećaju krivicu zbog eventualnog prekida trudnoće u nekom trenutku ranije u životu, verujući  da je to možda ostavilo posledicu da sada ne mogu da zatrudne. Verovatno iz istog sopstvenog straha ili potrebe da svet ostane uređeno mesto, a medicina moćnija nego što jeste, ponekad i lekari možda olako komentarišu da je to zbog godina žene, njene gojaznosti, drugih bolesti koje ima i slično.
Kada par treba da prođe kroz proces vantelesne oplodnje da bi dobio bebu, koje reakcije su normalne i očekivane?
Zatim slede osećanja ljutnje, razdražljivosti, osećanje krivice, stida i naposletku strah i tuga. Ovakva osećanja su uobičajena, ali to nipošto ne znači da će ih svaka žena osetiti. To u potpunosti zavisi od njene sopstvene ličnosti, od toga koliku podršku ima u samoj sebi i u svojoj okolini. I, još važnije, sva ta osećanja se mogu menjati. Ne smemo zaboraviti činjenicu da u tom periodu žena prima hormonske supstance koji značajno menjaju način na koji ona emocionalno reaguje, jer tada su sva osećanja intenzivirana, pogotovo ona neprijatna. Njena procena situacije i budućnosti može da bude mnogo mračnija upravo zbog toga. Zato je važno podsećati se, kada se osećamo loše, da je to privremeno i da će nam uskoro sve dobiti drugačiji smisao.

U tom periodu bude mnogo lepih osećanja takođe – nade, zahvalnosti na odnosima koje ima (ukoliko je u pitanju sekundarni sterilitet, kod žene se može javiti snažno osećanje zahvalnosti zbog toga što je prva beba došla lako), prijatna osećanja kada se dobija željena podrška na pravi način itd. Sumorna osećanja smenjuju ona lepa – osećanje entuzijazma – uverenost da će baš ovaj ciklus biti pravi (a jedan zaista hoće), uzbuđenje, planiranje

Share.

About Author

Comments are closed.